„Vreme je za popravni“, ležerno kaže Esad Boškailo. Ljudi iz Bosne i Hercegovine koji žive u Sjedinjenim Američkim Državama su 21-nu godinu uzalud čekali na pravdu. Sada je konačno došlo „vreme za ispravljanje grešaka“, kaže Boškailo, inače šef psihijatrijskog odeljenja na klinici Marikopa u Finiksu, u saveznoj američkoj državi Arizoni.
U tamošnjim medijima sve se češća izveštava o presudama za ratne zločine i proterivanju ljudi koji potiču s područja bivše Jugoslavije. Kod nekih od Boškailovih pacijenata to medijsko izveštavanje izazvalo je „retraumatizaciju“. Boškailo, po nacionalnosti Bošnjak, objašnjava da se tim ljudima vraćaju slike iz prošlosti i da ne mogu da ih se reše.
Među 150.000 ratnih izbeglica koje su sredinom devedesetih pronašle utočište u SAD, određeni broj su ratni zločinci – ljudi odgovorni za teška nedela počinjena tokom rata u Bosni i Hercegovini. Srebrenica, kao nijedno drugo mesto u BiH, simbol je tih grozota. Tamo su u julu 1995, pred očima svetske javnosti, pripadnici srpskih snaga ubili više od 8.000 ljudi. Ali i Hrvati i Bošnjaci su tada činili ratne zločine.
Istrage i izgoni
Prema navodima „Njujork tajmsa“ i „Vašington posta“, Ured SAD za useljenike pokrenuo je oko 300 postupaka protiv potencijalnih ratnih zločinaca. Makjl Mekvin, koji u okviru te službe rukovodi istražnim postupcima, u razgovoru za Dojče vele potvrđuje te brojke. Mekvin navodi da je do danas sedamdesetak osumnjičenih vraćeno u BiH ili su pobegli.
Jedan od onih koji je proteran je i Marko Boskić koji je, prema tvrdnjama Mekvina, bio pripadnik jedinica koje su aktivno učestvovale u masovnim ubistvima u Srebrenici. Boskić je, kaže, izručen Bosni i Hercegovini, ali je tamo, zbog saradnje s tužilaštvom, osuđen na samo deset godina zatvora. Ipak, dodaje Mekvin, na osnovu njegovih izjava uhapšena su i osuđena još četvorica počinilaca.
U Finiksu, gde živi veliki broj ljudi iz BiH, takvi slučajevi izazivaju nemir, ali i ulivaju nadu. „Naša zajednica sada oseća da stiže pravda“, ističe Esad Boškailo za Dojče vele.
Torture u šest logora
Boškailo potiče iz Počitelja. I sam je žrtva rata. Taj 56-godišnji psihijatar i otac dvoje dece, godinu dana proveo je u šest zarobljeničkih logora. Boškailo kaže da je tamo mučen i maltretiran. Nakon što je oslobođen bio je toliko slab da više nije mogao da stoji na nogama. Porodicu je uz pomoć UN i američke vlade, ponovo video tek u SAD. Svoja iskustva sročio je u knjizi „Ranjen ovako, više sam budan“ (Wounded, I am More Awake).
Boškaila naizgled emotivno ne dotiče to što se sada vode istrage i sudski procesi protiv potencijalnih ratnih zločinaca, ali ističe da je jedna njegova 45-godišnja pacijentkinja iz Srebrenice „veoma potresena“. Ona je, prema njegovim navodima, u Srebrenici izgubila supruga, dva sina, dvojicu braće i još 20 rođaka.
„Ne igra nikakvu ulogu šta si i ko si“
Kao i mnogi drugi građani Bosne i Hercegovine, i Esad Boškailo rado odlazi u restoran „Stari grad Sarajevo“ (Old Town Sarajevo), gde vlasnica Seida Turulja priprema specijalitete iz BiH. I ona ima svoje mišljenje o hapšenjima i procesima: „Nikakvu tu ulogu ne igra šta si i ko si: musliman, Hrvat ili Srbin“. Svako mora da odgovara za svoje zločine, „čak i da je to moj rođeni brat, ako je počinio te zločine“. Kao i većina bivših izbeglica iz Bosne i Hercegovine, i ona ima veliko poverenje u pravosuđe u SAD. „Trebalo bi im suditi ovde, a ne u BiH, ističe Turulja. Ipak, iako to ne kaže naglas, ona pritom misli na Srbe iz BiH, a muslimane izuzima iz sumnje. Ipak, to je ne sprečava da u svom restoranu ugosti pripadnike svih naroda iz bivše Jugoslavije.
Jedan od gostiju u restoranu je i 43-godišnji Vitomir Špirić. On kaže da nije počinio nikakve ratne zločine, iako se protiv njega od 2005. vodi istraga i proces pred sudom – najpre zbog ratnih zločina, a zatim zbog sumnje da je podneo pogrešne podatke prilikom useljavanja u SAD. Obe optužbe Špirić odbacuje. „Nisam počinio zločine“, tvrdi i dodaje da se istrage protiv njega vode samo zato što je Srbin iz BiH. U ratu je, kaže, više puta dezertirao iz srpske vojske i uopšte se nije borio.
Teški dokazni postupci
Više od 20 godina nakon rata u Bosni i Hercegovini teško je, pa čak i nemoguće, pronaći dokaze za ratne zločine, ističe Majkl Mekvin. Zbog toga se često događa da Ured SAD za useljavanje na kraju vodi istragu samo zbog pogrešnih navoda podnetih prilikom ulaska u zemlju. To se odnosi pre svega na Srbe iz BiH jer mnogi od njih prilikom ulaska u SAD nisu davali navode o vojnoj službi. Špirićev bivši advokat Tomas Hojdal smatra da je reč o „tankim dokazima“ i smatra da je sporno to što se, nakon bezuspešne optužnice zbog ratnih zločina, fokus stavlja na „pogrešne navode“ prilikom procesa useljavanja.
Špirić nije jedini – Hojdalov kolega Kris Breldže i sam je zastupao 25 takvih slučajeva. On Majklu Mekvinu i krivično-pravnim ustanovama prebacuje da olako pokreću postupke protiv nevinih ljudi. „Strašne stvari su se dogodile, ali to ne znači da moramo sudski da gonimo ljude za koje ne postoje dokazi da su učestvovali u zločinima“, kaže Breldže.
Vitomiru Špiriću je tek za mart 2019. zakazano saslušanje kod nadležnog imigracionog suda. Sve do tada će taj 43-godišnjak živeti u strahu da će biti prognan iz SAD. „To nije život“. Već se, kaže navikao na život u SAD gde, bez dugova, stanuje u sopstvenoj kući i gde ga posećuju prijatelji – i Hrvati i Bošnjaci. Kod mene su, kaže, svi dobrodošli.
Vijest Ratni zločinci iz BiH pred američkim sudom objavljena na Haber.ba.